Obećala sam dok sam pisala o ličnoj filozofiji nastavnika da ću staviti primer i još tada sam je napisala za sebe, za svoj portfolio pa sam se namerila da je objavim čim je, eto, malo prepravim. Međutim taj postupak ulepšavanja za javnost mi duže traje od samog pisanja jer nisam baš sklona da stvari ulepšam i odgovorim ukusu "širokih narodnih masa". Pošto je to tako ja ću ovde postaviti filozofiju nastavnika onakvu kakva stoji i u mom portfoliu u nadi da nekom može da posluži kao inspiracija.
"Verujem da je poziv nastavnika jedan od najvažnijih u svakom društvu. Ne
samo zato što smo dužni da prenosimo sveukupno ljudsko znanje na nove genracije
i time podstičemo njihov lični razvoj i razvoj društva u celini, nego i zbog
našeg vaspitnog uticaja na mlade ljude. Mi smo dužni da svojim primerom
pokažemo šta je etično ponašanje, pravdeno prosuđivanje, jednak odnos prema
svima bez obzira na pol, uzrast, materijalno stanje, naciju i veru, da
demonstriramo kulturu ponašanja i odgovornost. U toku četiri godine koliko dete
najčešće boravi u srednjoj školi mi provodimo sa njim celu jednu polovinu dana,
onu koju ono nije sa svojim roditeljima. Za to vreme nama su poverena deca
ovoga društva. Zato je naš uticaj dvojak i snažan i zato verujem da ga moramo
biti svesni i pametno koristiti, uvek u korist deteta.
Ubeđena sam da je znanje blago, jedina prava vrednost. Ne samo zato što
smo učenjem pametniji nego smo širi, tolerantniji, razumniji i kreativniji.
Zato mislim da decu ne treba motivisati da uče nego da vole znanje, da uživaju
u procesu mišljenja i da se raduju dok otkrivaju svet oko sebe. Tada ih niko
neće terati da uče, oni će želeti da uče. Verujem da se znanje stiče a ne
poklanja i stoga verujem u pažljivo korišćenje svih ocena, od nedovoljne do
odlične. Ne verujem da svaka nedovoljna ocena demotiviše učenike kao što ne
motiviše ni svaka odlična ocena. Tu dolazimo do toga da svaki učenik treba da
bude tretiran individualno i da motivisanje, nagrađivanje i “kažnjavanje”, ocenjivanje
i predavanje treba prilagoditi pojedincu. Isto tako znam da ovo nije moguće
često učiniti ali smatram da to nije razlog za odustajanje. Na nama je da
nađemo put kako doći do naših učenika, da nađemo način kako ih upoznati, voleti
njihove dobre osobine, korigovati loše, kako ih motivisati, kako im pomoći da
se razvijaju, da optimalno razviju sposbnosti, da u nečemu zablistaju. Na nama
je da taj prolaz do dečije duše tražimo a da li ćemo uspeti to ne zavisi samo
od nas.
Sada je vreme da pomenem faktore koji učestvuju u školskom životu i
snažno utiču na sam rad nastavnika. Kada radimo u školi naš će uspeh zavisiti
od odnosa sa učenikom, svakim po na osob - koliko god da ih ima i grupom
učenika koja čini odeljenje, sa roditeljima (nekada i rodbinom) naših učenika,
sa kolegama, direktorom, stručnom službom, inspekcijama, često i ljudima van
škole kao što su ljudi iz lokalne samouprave ili policija, lekari koji leče
naše učenike. Ovo je često preveliki broj interkacija da bi sve bile uspešne i
pozitivne. Na nama je da podnesemo teret svih ovih učesnika u životu škole jer mi
uvek stojimo sami, ma ko da je sa druge strane, pa bili to – učenici,
roditelji, inspekcije ili uprava škole. To je razlog zašto treba uvek postupati
dobronamerno i zakonito. Nema drugog štita za nas a drugi nam nije ni potreban.
Smatram da atmosfera u učinonici treba da bude opuštena, tolerantna, da
jedninice ne smeju biti pretnje i presude, da petice ne smeju obeležavati bolje
ljude već samo uspešnije učenike. Uverena sam da škola koju sam ja pohađala više
ne postoji i da je ne treba ni prizivati već se uklopiti u prednosti koje
savremena škola pruža. Savremeni nastavnik mora da se snalazi na internetu, da
poznaje rad na računaru, da ima bar ideju o novostima u svetu tehnike koju svi
njegovi učenici koriste. Nastavnik mora naći način da približi učenicima znanje
koje želi da im prenese i mora se edukovati da za to bude sposoban. Verujem da
se više ne može predavati gradivo na klasičan način, frontalnim radom bez i
jedne slike, zvuka, pokreta i bilo kakve demonstracije. Verujem da takvo znanje
više nije efektivno jer vreme koje je njihovo, naših učenika, traži nešto
sasvim drugo i tome se treba prilagoditi ako nastavnik želi da bude uspešan u
pobuđivanju radoznalosti kod učenika za svoj predmet. Verujem da se ovo odnosi
u različitoj meri na različite predmete, na primer matematika je veoma teško
uklopiva u inovacije jer počiva prvenstveno na aktivnosti učenika i njihovom
vežbanju. Verujem da postoje učenici koje je nemoguće motivisati, ma šta god
nastavnik radio. Znam da materijalni uslovi nekada ne dozvoljavaju zanimljive
metode. Opet smatram da to nikada nije razlog da nastavnik u pokušajima
odustane.
Smatram da je doživotna edukacija ujedno i privilegija i obaveza
nastavnika. Smatram da je pisanje priprema za časove i njihovo planiranje bitno,
sekcije ili izborna nastava takođe se moraju planirati i o njima izveštavati.
Ne samo zato što nama daju neke smernice u radu, pružaju strukturu, inspirišu
nas na promene u radu nego i zato što tako ostaje neki trag i dokaz o
učinjenom. Isto tako verujem da brdo nepotrebnih pisanija koje obavljamo služi
jednino tome da nas skrene sa pravog puta – rada sa učenicima. Verujem da treba
naći poneku prečicu u toj papirologiji kada god je moguće i to na štetu
papirologje u korist učenika. Zato pozdravljam duh deljenja informacija u
prosveti i zahvaljujem se svima koji su ikada stavili svoje planove i programe
na internet i omogućili njihovu slobodnu upotrebu. Nameravam da uzvraćam istom
merom kad god budem u prilici.
Moje je mišljenje da odnos prema učenicima treba da bude topao, iskren
da ih podstiče i usmerava ih. U
učenike moramo verovati, čak i kada je teško. Moramo verovati da mogu da
uspeju, moramo verovati da imaju mnoge sposbnosti, da su spremni na saradnju,
da su dobronamerni i da žele da se razvijaju, napreduju. Čak i kada to ne
vidimo, u to moramo verovati. Verujem da je važno postaviti učenicima granice,
jasne i pravedne i što se tiče kriterijuma znanja i što se tiče načina
ponašanja. Verujem da se ovih granica ne treba uvek i slepo pridržavati, da one
treba da budu okviri rada a ne zakoni, jer mlad čovek se ne kalupi nego mu se
pomaže da nađe sebe i svoj jedinstveni identitet. Treba izbalansirati vaspitne
postupke prema učenicima tako da ih uče kako je u realnom svetu ali tako da ne štete
učeniku, nego mu skreću pažnju na stvarni svet – svet uzroka i posledica. Učenici
moraju osetiti da za njih brinemo i da im želimo najbolje. Verujem da nastavnik
ne sme nikada uputiti ružnu, ponižavajuću ili uvredljivu reč učeniku. Znam da
povoda i situacija ima ali ipak verujem da se dete može ukoriti bez pogrde ili
izrugivanja, poniženja. Verujem da učenici moraju imati sva prava. Da uče, da
odlučiju, da se njihova ličnost poštuje. Isto tako verujem da moraju imati
obaveze i posledice ukoliko ih ne izvršavaju. Učenici iz našeg ponašanja moraju
znati da smo dosledni i da bez rada neće postići mnogo ni u školi sa nama, ni
van škole kada izađu iz nje. Učenici moraju videti našu stručnost i umešnost,
naše usavršavanje u predmetu, moramo biti autoritet zanjem. Sa druge strane
moramo imati hrabrost da kažemo, u ovom vremenu brzih promena i mnogih novih istraživanja,
da ne znamo ponešto a da pritom ne izgubimo kredibilitet.
Ubeđena sam da posao nastavnika treba voleti da bi se on radio dobro.
Znam da je prilično težak i zahtevan, ne naročito plaćen. Znam i da je najlepši
i najdinamičniji na celom belom svetu."
Нема коментара:
Постави коментар